DEVEDESETE

DEVEDESETE
drama Gorana Milenkovića

Opis Umetnici
DEVEDESETE
8

Umetnici


Premijera, 27. mart 2018. / Scena „Raša Plaović“

Režija i adaptacija Egon Savin

 

Premijerna podela:

Zora Radmila Živković

Ranka Olga Odanović

Lena Anastasia Mandić

Ceca Milica Gojković

Sonja Dragana Varagić

 

REČ DRAMATURGA

U jednom intervjuu Egon Savin spontano nabraja osnovne termine koji bi mogli da uđu u neki zamišljeni pojmovnik devedesetih godina: „turbofolk, droge, obračuni, pljeskavice, etničko čišćenje, Sloba, kiosci, šverc, hladnjače, buvljaci na trotoarima, devize, kožne jakne, repovanje, JUL, maskirne uniforme, zločini, TV dnevnik, Dafina, zemunski klan... Ali i protesti, mitinzi, demonstracije, obračuni s milicijom, studenti, bubnjevi, pištaljke, kordoni (...) bombardovanje, sirene, skloništa, lokatori, mete na leđima...“ Prekidajući nabrajanje, reditelj konstatuje da su „devedesete u Srbiji jedan izuzetno teatralan sociopsihološki fenomen“. Ova konstatacija je dragocena jer u diskurs uvodi pitanje: šta umetnost ima od te „stvarnosne“ teatralnosti, i šta je u tom smislu kreirano u sferi umetnosti. Ne možemo reći da nije bilo umetničkih dela koja su se direktno bavila temom ove istorijski značajne decenije. U našim filmovima, pozorišnim predstavama i proznim delima, raznim dokumentarističkim interpretacijama tih događaja, mogli smo da vidimo sve nabrojano, pa još i kanistere sa benzinom na ulicama, rejv žurke, sveprisutno oružje, prostituisanje, itd. Ali mi i dalje imamo osećaj da izostaje pravi izraz za ono što smo devedesetih preživeli. U umetničkom domenu uvek iznova imamo utisak da u slici tog perioda nešto nedostaje, uprkos trudu da se iscrpi sav spektar događaja koji su nam iz tog vremena poznati; kao da je stvarnosti već dovoljno, a umetnosti i dalje premalo. Možda zbog toga što smo zanemarili estetsko merilo da je „razlika između umetnosti i realnog događaja – apsolutna“, kako kaže T. S. Eliot. Navodeći primere iz tradicije, od Agamemnona, Odiseja, Julija Cezara do Otela, itd, Eliot želi da kaže da „impresije i iskustva koja su važna za pojedinačnog čoveka nemaju mesta u poeziji, a da ona koja su važna za poeziju ne moraju da igraju značajnu ulogu u iskustvu pojedinca koji ih je doživeo“. Ova zapažanja o razlici između umetničke i istorijske istine, indivdualne, plutajuće, neodređene (floating) emocije, profesor Boško Milin je sažeo u kratku pohvalu Goranu Milenkoviću: „Dragi Gorane, drama je mračna kao i svet u kojem živimo, ali on nije umetničko delo, a Vaša drama jeste”. Možda je uspeh Gorana Milenkovića u tome što je izbegao da odmah reaguje na dešavanja koja su se mnogima čini­la „kao stvorena“ za urgentno umetničko oblikovanje (jedan naš film o bombardovanju je sniman dok je bombardovanje još trajalo). Možda je upravo pisanje sa vremenske distance i svesno odmicanje od detaljnog reprodukovanja stvarnih, isuviše dobro poznatih događa­ja, razlog što najzad dobijamo jedno izuzetno dramsko delo o već dosta ispošćenoj temi. Umesto pokušaja da obuhvati celokupno događanje devedesetih (za šta bi bila potrebna romaneskno složena struktura) Milenković se opredelio da prikaže svega nekoliko tipičnih situa­cija i likova. Pred nama je samo pet likova: dve majke likvidiranih kriminalaca, supruga i kćerka večno odsutnog muža i oca, te ljubavnica ubijenog sudije / političara / pripadnika kriminalnog klana; a sve se odvija u tri situacije, prikazane u samo šest scena. Ovde se skoro može govoriti o „odsustvu sižea“, kao što je, pišući o Aleksandru Popoviću, primetila Mirjana Miočinović – „kao da je komad nastao ni iz čega“. I kod Milenkovića je, kao kod Popovića, sve usmereno na zbivanje omeđeno scenom, svi određujući događaji dešavaju se (ili su se već desili) izvan nje. Na sceni je samo njihov odjek u dušama likova. I pokazuje se da je to i više nego dovoljno, jer piscu uspeva da isključivo kroz dijalog izgra­di ni malo jednostavan zaplet, ali bez digresija i deskripcija, „dakle svega onoga što autentičan pozorišni prostor ne trpi“ (Miočinović). Istovremeno, uprkos izostanku deskripcije na planu događanja Devede­sete imaju dokumentarnu vrednost, ali, kako primećuje reditelj Savin, „s druge strane imaju i odmak od dokumentarizma u svojevrsnu estetiku“ (...) U svakom segmentu drame u prvi plan izbija „crnohumornost i sarkazam, a istovremeno i Milenkovićeva sposobnost da dočara tragiku“ (Savin). Komad Devedesete Gorana Milenkovića (prvobitni naziv: Laka nam zemlja) upućuju na to da se pisac osalanja na tradiciju tragikomedije karakteristične za period moderne u svestkoj drami, koja je imala značajne predstavnike u srpskom pozorištu – od Popovića i Simovića, pa unazad sve do Nušića i Sterije. Ovaj nov, autentičan i rekli bismo pesnički glas, nedostajao je našem savremenom dramskom stvaralaštvu.

 

Slavko Milanović  (Izvor:www.narodnopozoriste.rs)

Preporuka

Priča se po gradu

Akademija 28, Đuro Salaj

Jedna od trenutno najpopularnijih predstava, "Priča se po gradu" je intrigantna komedija o…

KO SE BOJI VIRDŽINIJE VULF

Beogradsko dramsko pozorište

Međunarodni koprodukcioni projekat sa Kazalištem „Ulysses“iz Zagreba, predstava „Ko se boji Virdžinije Vulf“…

Dragi korisniče,

Ovaj sajt koristi kolačiće za poboljšanje korisničkog iskustva. Korišćenjem ovog sajta prihvatate korišćenje kolačića. Politika privatnosti

Prihvati