DEVEDESETE

DEVEDESETE
drama Gorana Milenkovića

Opis Umetnici
DEVEDESETE
8

Umetnici


Premijera, 27. mart 2018. / Scena „Raša Plaović“

Režija i adaptacija Egon Savin

 

Premijerna podela:

Zora Radmila Živković

Ranka Olga Odanović

Lena Anastasia Mandić

Ceca Milica Gojković

Sonja Dragana Varagić

 

REČ DRAMATURGA

U jednom intervjuu Egon Savin spontano nabraja osnovne termine koji bi mogli da uđu u neki zamišljeni pojmovnik devedesetih godina: „turbofolk, droge, obračuni, pljeskavice, etničko čišćenje, Sloba, kiosci, šverc, hladnjače, buvljaci na trotoarima, devize, kožne jakne, repovanje, JUL, maskirne uniforme, zločini, TV dnevnik, Dafina, zemunski klan... Ali i protesti, mitinzi, demonstracije, obračuni s milicijom, studenti, bubnjevi, pištaljke, kordoni (...) bombardovanje, sirene, skloništa, lokatori, mete na leđima...“ Prekidajući nabrajanje, reditelj konstatuje da su „devedesete u Srbiji jedan izuzetno teatralan sociopsihološki fenomen“. Ova konstatacija je dragocena jer u diskurs uvodi pitanje: šta umetnost ima od te „stvarnosne“ teatralnosti, i šta je u tom smislu kreirano u sferi umetnosti. Ne možemo reći da nije bilo umetničkih dela koja su se direktno bavila temom ove istorijski značajne decenije. U našim filmovima, pozorišnim predstavama i proznim delima, raznim dokumentarističkim interpretacijama tih događaja, mogli smo da vidimo sve nabrojano, pa još i kanistere sa benzinom na ulicama, rejv žurke, sveprisutno oružje, prostituisanje, itd. Ali mi i dalje imamo osećaj da izostaje pravi izraz za ono što smo devedesetih preživeli. U umetničkom domenu uvek iznova imamo utisak da u slici tog perioda nešto nedostaje, uprkos trudu da se iscrpi sav spektar događaja koji su nam iz tog vremena poznati; kao da je stvarnosti već dovoljno, a umetnosti i dalje premalo. Možda zbog toga što smo zanemarili estetsko merilo da je „razlika između umetnosti i realnog događaja – apsolutna“, kako kaže T. S. Eliot. Navodeći primere iz tradicije, od Agamemnona, Odiseja, Julija Cezara do Otela, itd, Eliot želi da kaže da „impresije i iskustva koja su važna za pojedinačnog čoveka nemaju mesta u poeziji, a da ona koja su važna za poeziju ne moraju da igraju značajnu ulogu u iskustvu pojedinca koji ih je doživeo“. Ova zapažanja o razlici između umetničke i istorijske istine, indivdualne, plutajuće, neodređene (floating) emocije, profesor Boško Milin je sažeo u kratku pohvalu Goranu Milenkoviću: „Dragi Gorane, drama je mračna kao i svet u kojem živimo, ali on nije umetničko delo, a Vaša drama jeste”. Možda je uspeh Gorana Milenkovića u tome što je izbegao da odmah reaguje na dešavanja koja su se mnogima čini­la „kao stvorena“ za urgentno umetničko oblikovanje (jedan naš film o bombardovanju je sniman dok je bombardovanje još trajalo). Možda je upravo pisanje sa vremenske distance i svesno odmicanje od detaljnog reprodukovanja stvarnih, isuviše dobro poznatih događa­ja, razlog što najzad dobijamo jedno izuzetno dramsko delo o već dosta ispošćenoj temi. Umesto pokušaja da obuhvati celokupno događanje devedesetih (za šta bi bila potrebna romaneskno složena struktura) Milenković se opredelio da prikaže svega nekoliko tipičnih situa­cija i likova. Pred nama je samo pet likova: dve majke likvidiranih kriminalaca, supruga i kćerka večno odsutnog muža i oca, te ljubavnica ubijenog sudije / političara / pripadnika kriminalnog klana; a sve se odvija u tri situacije, prikazane u samo šest scena. Ovde se skoro može govoriti o „odsustvu sižea“, kao što je, pišući o Aleksandru Popoviću, primetila Mirjana Miočinović – „kao da je komad nastao ni iz čega“. I kod Milenkovića je, kao kod Popovića, sve usmereno na zbivanje omeđeno scenom, svi određujući događaji dešavaju se (ili su se već desili) izvan nje. Na sceni je samo njihov odjek u dušama likova. I pokazuje se da je to i više nego dovoljno, jer piscu uspeva da isključivo kroz dijalog izgra­di ni malo jednostavan zaplet, ali bez digresija i deskripcija, „dakle svega onoga što autentičan pozorišni prostor ne trpi“ (Miočinović). Istovremeno, uprkos izostanku deskripcije na planu događanja Devede­sete imaju dokumentarnu vrednost, ali, kako primećuje reditelj Savin, „s druge strane imaju i odmak od dokumentarizma u svojevrsnu estetiku“ (...) U svakom segmentu drame u prvi plan izbija „crnohumornost i sarkazam, a istovremeno i Milenkovićeva sposobnost da dočara tragiku“ (Savin). Komad Devedesete Gorana Milenkovića (prvobitni naziv: Laka nam zemlja) upućuju na to da se pisac osalanja na tradiciju tragikomedije karakteristične za period moderne u svestkoj drami, koja je imala značajne predstavnike u srpskom pozorištu – od Popovića i Simovića, pa unazad sve do Nušića i Sterije. Ovaj nov, autentičan i rekli bismo pesnički glas, nedostajao je našem savremenom dramskom stvaralaštvu.

 

Slavko Milanović  (Izvor:www.narodnopozoriste.rs)

Preporuka

REŽIM LjUBAVI

Atelje 212

Tanja Šljivar
REŽIM LJUBAVI
Reditelj: Bojan Đorđev

Glumci: Nada Macanković, Miljan Prljeta

„ŽIVOT I DRUGE SITNICE“ Igra: Ivan Zekić – stend ap